Kada grešim, dođe poziv to je Voja. Kada zagovnam tu je Voja. Kada mi je bilo najteže, pogađajte drugari tu je bio Voja….
Dosao mi je u život kada sam bio smece, kada nisam imao za hleb…Verovao je u mene, vise nego moji najrođeniji…. Ne kao fazon, verovao je da u tom smecu jos ima nešto što jebeno vredi… Da ne kažem a reći ću da mi je obećao da pored njega nikada neću biti gladan. I nisam bio, NIKADA. E to je Voja. Moj brat i neko za koga bih roknuo, a takva besa se jednom daje i nema nazad. Jer iza je Srbija, i cast i moral i poštenje…
Pričao mi je jednom u kafiću da sam najgori najcrnji dijamant, valjda me džaba ne zovu Crni, i da kad ga dobro očistis i operes on sija, kao što danas ja i kao što nadam se u budućnosti…
Na kraju priče, jadan je svako ko nema u svom životu, jednog Voju…
Živele Voje naših života…
